ЗЛАКУСА У УНЕСКУ Злакушко лончарсто уписано у УНЕСКО-ву листу нематеријалне културне баштине човечанства
Злакушко лончарство које се више од три века негује, чува, преноси са колона на колено у Злакуси, захваљујући својој посебности која га издваја од свих облика и техника старог грнчарског заната на територији Балкана, Европе и света, уписано је 16. децембра 2020. године на редовном 15. заседању Унесковог међувладиног комитета у Паризу, у УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанства.
Номинацијски досије којим је злакушко лончарство предложено за упис у УНЕСКО-ву листу припремио је Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, на основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе и Министарства културе и информисања Републике Србије. Номинација је припремљена у сарадњи са предлагачима, Музејом на отовреном „Старо село“ Сирогојно и Удружењем лончара „Злакуса“ уз подршку локлане самоуправе, иснтитуцијама културе …
Поводом три века лончарског (грнчарског) заната у Злакуси, Етно парк „Терзића авлија“ и Етно удружење „Завичај“ издали су 2012. године персоналну поштанску марку како би додатно промовисали овај стари занат. Те године, Етно парк „Терзића авлија“ упитио је, као један од предлагача и званичан предлог представнику Музеја на отовореном „Старо село“ Сирогојно, као локалном координатору за предлагање културних добара новоформираном Националном комитету за нематеријално културно наслеђе за упис злакушког старог заната у Националну листу нематеријалне културне баштине. Шест година касније, 2018. године, испред Етно удружења „Завичај“ упућен је предлог Националном комитету за нематеријално културно наслеђе да се злакушко лончарство предложи за УНЕСКОВ-у Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанства.
Ради обележавања тог упућеног предлога за УНЕСКО-ву листу, 3. фебруара 2019. године Етно удружење је приредило свечани концерт под називом „Коло нас је одржало, колу хвала“ у Народном позоришту у Ужицу, које је уживо емитовала ТВ-5 Ужице. Реч „коло“ је била у двоструком контексу, грнчарског кола и играња у колу.
Упису злакушког лончарства (2020, област заната и вештина) претходила су три уписа елемента нематеријалне баштине из Србије – српске славе (2014, обичај), играња у колу (2017, из домена извођачке праксе) и певања уз гусле (2018, традиционално усмено стваралаштво). Славу славе скоро сви Срби, где год да живе… у колу играју скоро сви Срби где год да битују … уз гусле се пева у разним местима, региону, дијаспори… овај четврти упис у УНЕСКО везан је само за једно мало село у Србији, само за Злакусу, што је велики успех и што још по нечему Злакусу, као некад сиромашно село лончара чини јединственом на кугли земаљској.
Заслугу за упис у УНЕСКО имају сви данашњи лончари, сви њихови преци који су кроз векове неговали, чували и преносили ту вештину и знање на своје потомке, Удружење лончара Злакуса које је заштитило свој производ, Софија Бунарџић која је промовисала овај заната кроз уметност и међународне колоније уметничке керамике широ света, Удружење жена Злакушанке које су промовисале јела спремана у овом посуђу широм Србије и региона, Етно удружење „Завичај“ као један од предлагача и као организатор разних културних дешавања и манифестација у селу и кроз наступе широм света, Етно парк „Терзића авлија“ као један од предлагача и као објекат који је организовао велики број презентација старог лончарског заната бројним организованим туристичким групама широм Србије и света и који у понуди туристима нуди јела спремана у злакушком посуђу, бројни други угоститељски објекти широм Србије и региона који набављају злакушко грнчарско посуђе, бројни туристи, туристичке агенције и страни туроператори који су Злакусу и злакушко лончарство уврстили у своју понуду, уметници, многобројни писани, радио и тв медији, новинари, етнолози, археолози, Град Ужице са својим институцијама и организацијама, као и сви они који су у зваршници уписа у УНЕСКО-ву листу одрадили на професионалан начин свој део посла: Музеј на отвореном „Старо село“ Сирогојно, Етнографски музеј у Београду, Национални комитет за нематеријално културно наслеђе и Министарство културе и информисања Републике Србије.
Ово је прави пример добре праксе, када се укључе сви, од појединца до државе ка заједничком циљу, свесно или несвесно, да резултат не може изостати тј. да свет то мора видети и наградити.
Сајт је резултат 
Оставите одговор