Завичај

Промоција књиге у домаћинству на коме је кренула са радом прва школа у селу

На школу у Злакуси се дуго чекало. Иако је на збору злакушке општине још 1866. године донета одлука о подизању школског објекта у Злакуси, до реализације је дошло тек сто година касније. Одлука о отварању школе у Злакуси донета је наново 1939. године, када је крајем године изашла комисија из Ужица, да изврши преглед једне од две куће Гвоздена Терзића, дајући сагласност да се у истој могу започети припреме за полазак деце у школу. Након прибављања школског инвентара и опреме, са наставом се кренуло у другом полугодишту те школске 1939/40. године.

Деца из Злакусе су у наменски подигнути школски објекат у свом селу крочила тек 1970. године. До тада, почев, од марта 1940. године, школа у селу је радила у приватним кућама – у два наврата у данашњем Етно парку „Терзића авлија“ (1939-1946) и домаћинству Радосављевићи (1946-1948), да би потом била пресељена у новоизграђени задружни дом на Пецарини (1949-1969).

У недељу, 18. маја, на истом домаћинству (некада Гвоздена Терзића, данас Саше Дрндаревића), организовано је представљање књиге „85 година школе у Злакуси“, аутора С. Дрндаревића. Тим поводом у Етно парку „Терзића авлија“, поред промоције књиге, приређена је и изложба фотографија из поменуте монографије, као и бројних школских и ђачких експоната из збирке етно парка. Како је ово сеоско туристичко домаћинство у програму ђачких екскурзија, изложба ће остати отворена до краја школске године и може се погледати сваког дана у седмици.

На представљању књиге присуствовало је преко педесет посетилаца на чему могу завидети организатори истих дешавања у градској средини. Поред бивших ученика и учитеља, њихових породица, мештана Злакусе и других околних села, међу присутним било  је и просветних радника из ужичких градских школа, као и представника Архива Ужице. Поједини бивши учесници школе у Злакуси упутили су се у ово село чак из Београда, само ради овог догађаја.

Посебно емотиван тренутак било је укључивање преко видео позива и линка бивших ученика из расејања, тако да се представљање књиге пратило на три континента (из Торонта, Салзбурга, Салвадора, Париза … Београда). Из Француске, са Сорбоне, укључио се Жељко Тешић, као бивши ученик школе а данас предавач на овом чувеном Универзитету. Он је присутнима на промоцији књиге у Злакуси причао како је једна мала сеоска школа, попут четвороразредне школе у Злакуси, имала утицај на његово даље образовање, прочитавши и део свог сећања на ђачке дане проведене у тој школи, које је саставни део монографије. Из централне Америке, јавила се Мирјана Шојић-Јанковић, са члановима своје породице, која се као бивша ученица и ћерка чувеног учитељског пара Шојић, који је на служби у злакушкој школи био пуне три деценије, осврнула такође на своје ђачке дане и родитеље који су испратили бројне генерације ученика у Злакуси, оставивши неизбрисив траг у историји овог села. Тако и мештани нису остали дужни свом легендарном учитељу, подаривши му једну од главних улица у селу.

Монографија има пет поглавља. У ПРВОМ ДЕЛУ књиге обрађују се период и школе које су похађали ученици из Злакусе, током историје, док није било школе у Злакуси. To je период када су до 1860. године деца из Злакусе могла школовати у Ужицу, а потом, до 1890. у Пожеги јер у том периоду формирана општина злакушка припадала је срезу пожешком. Након тог периода ђаци из Злакусе похађали су севојничку школу (која је најпре радила у Ужицу, па потом у Севојну), да би се од 1909. године, након изградње школе у Крвавцима, прешло у крвавачку школу. Школу у Крвавцима су похађали пуне три деценије, све док на имању Гвоздена Терзића, у његовој приватној кући, није почела са радом школа у Злакуси.

 У ДРУГОМ ДЕЛУ се обрађују четири локације које је у периоду 1939-2024. године променила ова школа. ТРЕЋИ ДЕО обухвата биографије свих учитеља који су били на служби у школи у Злакуси. А било их је више од двадесет, не рачунајући данашње учитељице. ЧЕТВРТИ ДЕО је посвећен осморазредној школи у Крвавцима коју ученици из Злакусе поново похађају од 1950. године када се уводи обавезно осмогодишње школовање, док ПЕТИ ДЕО представља сећања двадесетак бивших ученика на своје ђачке дане и школовање у Злакуси.  Како сам аутор наводи, то је најзанимљивије поглавље и оно заправо показује да је монографија заједничко дело бивших ученика, почев од њега самог, затим, преко рецезената (Венцеслав Глишић, доктор историјских наука и Весна Лучић, професор историје), особе које је дизајнирала корице и радила прелом страна (Милош Глишић), па све до поменутих који су написали своја сећања.

Аутор је такође напоменуо да су из школе у Злакусе потекли бројни успешни и школовани људи који су у време Краљевине, потом СФРЈ, па и данашње Србије били на високим јавним функцијама (у савезним установама и министарствима, Генералштабу ВЈ, директорским позицијама у Телекому…), потом успешни економисти, правници, адвокати, културни радници, спортисти, преузетници али и мајстори трубе и мајстори грнчари. па и рекордери у производњи млека, малина.

https://www.facebook.com/uziceoglasnatabla/videos/551346247785442