Грнчарија

ЗЛАКУШКА ГРНЧАРИЈА

Грнчарство је имало велику улогу у свакодневном животу човека и било важан део културне баштине једног народа које је преношено са колена на колено, још од праисторије до данашњих дана.Пошто су први предмети били намењени отвореном огњишту не зна се који су од њих први направљени – да ли предмети за кување, печење или прихватање хране. Израда грнчарије се дели на три начина израда, без кола, израда на ручном колу и израда грнчарије на ножном колу. Србија је једина земља у Европи где су се задржала сва три начина израде грнчарских предмета.

Израда на ручном витлу (колу) је начин којим се користе злакушки грнчари (лончари) – судови израђени у овој техници су савршенији по фактури, тањих су зидова и раде у више облика што грнчару омогућава коло које се покреће руком. У овој техници израђују се судови типа црепуља и лонаца. Грнчарија која је рађена на селу није се сва развила у почетку у занимање јер су многи сељани израђивали ове посуде за сопствене потребе у слободно време кад нису радили у пољима, а израдом већих количина највише су се бавили људи са мало или недовољно обрадиве земље. Зато се Злакуса некада сматрала селом сиромашних грнчара.

Карактеристика злакушке грнчарије је та што се овде ради о техници старој више од четири века, на спором, ручном колу и печењем на отвореној ватри што је јединствен случај на ширим балканским просторима. Сировина за израду лонаца и друге грнчарије је прерађена глина („гњила“), која се копа у селу Врањани, надомак Пожеге, на дубини од 2 до 8 метара. Глина се меша са беличастим каменом-минералом калцита (популарном „врстом“ међу грнчарима), која се вади у суседном селу Рупељеву (делу села које се зове Врстине, засеоку Дрндари) а из мајдана старог преко 200 година. Глина се меша са млевеним калцитом у односу 1:1, који омогућава „зидање“ веома великих форми. Занимљиво је да у селу нема ни једне од ове две потребне сировине а занат има традицију дугу три-четири века, док у друга два села где постоји једна од сировина никад се становници нису бавили грнчаријом.

Производи злакушких лончара су разни употребни судови као што су лонци, ђувечаре, пржуље, сачеви … Храна спремана у земљаним посудама је изузетног укуса и мириса, а ови предмети често могу послужити и као леп украс у стану, ресторану, канцеларисјком простору, бутику … попут амфора. Злакушки грнчари (лончари) су окупљени око свог Удружења лончара Злакусе. Данас у селу има 17 домаћинстава који се баве овим старим занатом.

Након покретања међународне колоније уметничке керамике у Злакуси, која је васкрсла и омасовила бављење грнчарским занатом мештана села, поред израде традиционалног посуђа за потребе угоститељских објеката и кућну употребу, грнчарски занат уз развој сеоског туризма постаје један од три туристичка производа Злакусе и околине ( заједно са Етно парком „Терзића авлија“ и споменика природе Потпећка пећина ). Тако да данас туристимa који долазе појединачно илу у организованим групама у село, поред тога што могу купити ове производе, могу присуствовати презентацијама овог старог заната од стране мајстора грнчара, приказивању традиционалног печења грнчарије на отвореној ватри, па чак и сами учествовати у изради земљаног посуђа. Организују се разне радионице за заинтерсоване у оквиру којих се исти обучавају за рад са глином на ручном грнчарском колу а грнчари на бројним сајмовима активно учествују у промоцији овог заната и села Злакусе. Злакушка грнчарија је тема бројних писаних, радио и тв медија а ушла је у ужи избор за предлог заштите нематеријалне културне баштине са територије Србије.

Од 2010. године ратификовањем конвенције о заштити нематеријалног културног наслеђа чијом се применом жели постићи очување традиционалних знања и вештина Удружење се определило за заштиту изворног материјала и традиционалних техника израде лончарских производа. Овим се Удружење укључује у промоцију свог заната које му је ближе и примереније. У том смислу Удружење је у септембру 2010. године одржало први сајам лончарства „Лончаријаду“, где су презентоване традиционалне технике израде лончарских производа, традиционални производи и припремање и дегустација хране у земљаним посудама. Том приликом је промовисан заштитни знак Удружења „З“, као доказ израде производа на традиционалан начин – употреба изворних материјала глине и „врсте“, израда производа на ручном колу и печење на отвореној ватри.